Da bismo olakšali definicuju stresa, u ovoj početnoj rečenici, po naučnoj tvrdnji, možemo slobodno reći da je stres uzrok mnogih bolesti, nastalih neskladnim funkcionisanjem organizma.

Šta je stres – sa stanovišta fiziologije?

Po definiciji – stres predstavlja opštu reakciju ili skup nespecifičnih reakcija organizma na bilo koji zahtev za prilagođavanjem u izmenjenim uslovima spoljašnje sredine ili reakciju koja predstavlja odgovor na uticaj spoljašnjih i unutrašnjih činioca (faktora). Stres je u suštini, opšti prilagodljiv odgovor organizma na bilo kakvu promenu homeostaze tj. FIZIOLOŠKE RAVNOTEŽE organizma koja je neophodna za održavanje života.

Neki doktori objašnjavaju da kada je organizam primoran da upotrebi sve svoje adaptivne odbrambene mehanizme da bi se prilagodio, tada se govori o adaptacionom sindromu, odnosno stresu.

Činioci koji izazivaju stres nazivaju se STRESORIMA. Opšti odgovor organizma kroz njegove nespecifične reakcije predstavlja stres, a ispoljavanje je stresna reakcija.

Akutni vs. hronični stres: Zašto jedan „spašava“, a drugi „ubija“?

Akutni stres se smatra dobrim stresom neophodnim za preživljavanje (npr. tokom napada nekog agresivnog psa ili kada se nađemo na putu koji zelimo preći i vidimo kako nam se velikom brzinom približava automobil), tada u jednom trenutku ulazimo u akutni stres i zahvaljujući njemu povećan je dotok  krvi do svih mišića i mozga što nam daje mogućnost da brzo odgovorimo na potencijalnu opasnost i preduzmemo nešto u tom refleksnom trenutku.

Hronični, dugotrajni ili svakodnevni stres, je oblik stresa odgovoran za razne telesne bolesti i on je u stvari taj oblik stresa na koji se inače misli kada spomenemo pojam stres.

Reakcije na stres su induvidualno uslovljene i zavise od praga osetljivosti koji je različit za sve nas. U našim organizmima postoje adaptacioni (prilagodljivi) sistemi koji se posebno angažuju u stresu. Među njima dominantnu ulogu igraju NERVNI (centralni i periferni) i ENDOKRINI sistem (žlezde sa unutrašnjim lučenjem i njihovi produkti). Regulacija stresa je združen proces u kome učestvuju neuroendokrine i vegetativne (samoregulativne) reakcije koje nastoje da uravnoteže unutrašnju sredinu organizma (homeostazu). Reakciju pokreće hipotalamus stimulišući hipofizu, a ona neposredno nadbubrežnu žlezdu koja luči kortizol (hormon stresa) koji dalje utiče na brojne sisteme u našem organizmu, delujući tako na metabolizam masti, ugljenih hidrata i proteina. U ovim trenucima aktiviraju se dalji sistemi u organizmu koji dovode do različitih kompenzacija kako bi se stanje popravilo kod narušenih organa.

Kako prepoznati stres: Fizički i psihološki alarmi tela

Simptomi stresa, nekada i hronične promene, nastaju zbog IZMENJENIH telesnih funkcija koje se javljaju u stanju stresa. To podrazumeva izmenu vegetativne (autonomne) funkcije, disbalans u odnosima hormona i njihovom izlučivanju, promene u ponašanju i referentnim vrednostima glukoze i holesterola. Među ostalim simptomima možemo posebno da istaknemo :

• nervoza
• crvenilo ili bledilo kože i viljivih sluznica
• izraženo znojenje
• suvoća usta
• grčeve u stomaku
• zujanje u ušima
• ošamućenost i različiti stepeni nesvestice
• zbunjenost
• slabo pamćenje
• prostorno-vremenska dezorijentisanost
• razdraženo raspoloženje, sklono svađama
• neravnomerno disanje
• zamuckivanje u govoru
• opštu napetost i zategnutost mišića.

U izraženijim formama dolazi do:

• poremećaja rada srca, njegovog učestalog lupanja
• gubitka apetita
• podrhtavanja prstiju
• povećanoj sklonosti plućnoj astmi
• kožnih zapaljenja
• gubitka seksualnih želja
• nesanice i
• agresivnosti – kako verbalne tako i motorične.

Dakle, kao što je već rečeno, stres predstavlja skup nespecifičnih reakcija orgaizma na prisutnu potrebu za prilagođavanjem u izmenjenim uslovima spoljašnje sredine ili je to reakcija koja predstavlja odgovor na uticaj spoljašnjih i unutrašnjih činioca. Svi ti činioci teže da izmene homeostazu u orgnizmu. Proces u kojem se organizam bori da vrati sve biohemijske i fiziološke funkcije tela u normalu predstavljao bi potencijalni stres.

Šta nas stresira? 4 kategorije stresora

Do stresa dovode brojni stresori u vidu raznovrsnih činilaca koji potiču iz 🧬 bioloških, 🧠 psiholoških, 🌌 duhovnih i 🤝 socijalnih domena.

Činioci koji potiču iz grupe bioloških uzročnika stresa mogu predstavljati uzročnike počevši od traumatskih povreda (poput preloma, nagnječenja, uboja, uboda, posekotina, opekotina, promrzlina, strujnih udara itd.) do nekih ćelijskih, tkivnih ili organskih poremećaja (npr. probavni poremećaji u digestivnom traktu, kardiovaskularni poremećaji – kao što je visok krvni pritisak nastao unošenjem prevelike količine soli ili hipertenzije nastale alergijskom reakcijom i mnogih drugih), kod dijabetesa itd.  Zato u ovakvim stanjima počinje borba organizma za uspostavljanjem homeostaze, tj. normalnim funkcionisanjem tkiva u kojima je nastala promena. 

Psihološki faktori obuhvataju: brigu, razočaranje, tugu, depresiju, neuspeh u poslu, strah od neuspeha, gnev i bes, nedostatak jasnih ciljeva u životu, strah od odbacivanja ( npr. iz nekih društvenih zajednica) i negiranje (gde je stresor nespremnost da se neprijatnim činjenicama pogleda u oči; bežanje u trenucima straha, opasnosti i neprijatnosti; odlaganje suočavanja sa neprijatnim činjenicama).

Duhovno prouzrokovan stres moze se povezati sa akutnim i hroničnim promenama duhovnog stanja. Duhovnost smatraju kao ljudskost ili karakter, ono što nazivamo unutrašnjim JA, koji traži smisao, svrhu i doživljaj s trenutkom, sa sobom, drugim ljudima, životinjama, prirodom i onim što je značajno i prema čemu gradi osećanja. Poslednjih decenija biolozi su demonstrirali da emocije, unutrašnji duh, unutrašnje ja, nisu nikakav spiritualni fenomen neophodan za ljubav, za pisanje poezije, komponovanje muzike niti savetnik nase unutrašnje saglasnosti šta je ispravno, a šta ne. Ono što smatramo unutrašnjim JA ili DUHOM su u stvari BIOHEMIJSKI ALGORITMI neophodni za opstanak i razmnožavanje. Tačnije, to je metodički skup biohemijskih reakcija koje se stvaraju u telu i formiraju električne signale koji se pružaju kroz splet nervnog sistema u kome nervne ćelije odgovaraju na različit potencijal električnih signala obrazujući od toga misao, odluku ili psihološko stanje. PROMENJENI biohemijski procesi koji dovode do pomenutih impulsa koji formiraju misao, odluku ili osećanje, dovode do narušavanja homeostaze i time do stresa. To naravno mogu biti podsticaji iz spoljašnje i unutrašnje sredine.

Socijalni faktori (uticaj društva) kao što su maltretiranje, mobing, društvena nesaglasnost i odbacivane su snažni stresori današnjice.

Kada stres postane bolest: Psihosomatske manifestacije

Produženi stres može da preraste u hronični stres koji dovodi do brojnih formi PSIHOSOMATSKIH bolesti i promena. Psihosomatske bolesti su somatske (telesne bolesti) čiji je nastanak i tok pod bitnim uticajem psihičkih faktora. Kada govorimo o psihosomatskim bolestima to direktno asocira na stres, jer su u neposrednoj vezi. Generalno, sve što se pripisuje stresu u smislu uzroka stresa, navodi se i kod psihosomatskih bolesti.

Neki slučajevi psihosomatskih bolesti i promena su:

• bolesti kože: akne, urtikarije, neurodermatitis- sa ljuspastim osipima po koži; angioneurotični edem – otok očnih kapaka i usana
• bolesti gastriontestinalnog trakta: grčevi glatkih mišića želuca- odnosno kardije i pilorusa; ulkusi na sluzokoži želuca, duodenuma i kolona; lokalni enteritisi; opstipacija..
• bolesti respiratornog sistema: tuberkuloza; bronhijalna astma..
• kardiovaskularne bolesti: infarkti; angina pektoris (obolenje nastalo suženjem koronarnih krvnih sudova sa posledičnim smanjenim snabdevanjem krvi, kiseonika, i hranjivih materija srčanog mišića); hipertenzija; aritmije…
• endokrine bolesti: dijabetes; hipoglikemija; hipertireoidizam..
• bolesti koštano-zglobnog sistema: reumatska upala zglobova; hronični bolovi u leđima kao posledica upale zglobnih ovojnica i posledične veće mobilizacije diskusa koji bi pritiskao koren nerva ili čak ovojnicu kičmene moždine kada kreću veći problemi i bolovi
• bolesti urinarnog sistema: glomerulonefritis i pijelonefritis (zapaljenje bubrežne karlice i bubrežnog parenhima)
• bolesti polnih organa: uglavnom zabeleženi kod ženskog pola gde se javljaju poremećaji u menstrualnim ciklusima praćeni intenzivnim bolovima; kod trudnica su zabeleženi spontani pobačaji
• poremećaj i smetnje u CNS-u (centralnom nervnom sistemu): česte i napete glavobolje; migrena; depresivnost koja vodi ka gojaznošću
• slabljenje imunološke odbrane: sa posledičnim sekundarnim oboljenjima uzrokovanim raznim noksama koje nadvladavaju imunitet
• pored svega, dijagnostikuju se i neoplazme benignog ili malignog karaktera nastale neposredno uticajem psihosomatskih poremećaja.

Prirodni načini za borbu protiv stresa – bez lekova

Terapija stresa je kompleksna. Ako stres učini svoje i dovede do homeostaznih poremećaja koji prouzrokuju neko oboljenje, tad već lečimo posledice koje mogu biti lokalne ili sistemske, pa se na osnovu toga uključuje farmakoterapija, ako je stanje te bolesti uznapredovalo ili napreduje. Šta nam to govori? Da je greška ići ovim začaranim krugom gde bi propuštali stres kao vođu ostalih činioca koji dovode do bolesti koju na kraju lečimo. Znači trebamo sabotirati kolovođu, stres.

Oni koji izbegavaju farmakološke supstance pokazali su napretke u regulisanju stresnih stanja korišćenjem lekovitog bilja kao što su:

• kantarion – biljka sa antidepresivnim dejstvom koja se pokazala uspešna i u uklanjanju psihosomatskih tegoba, ona podstiče lučenje serotonina,
• valerijana – opušta ili smanjuje grčeve mišića i uspavljuje (sličan efekat rade farmaceutski proizvodi koje prepisuje medicina).

Jabuka se pokazala izuzetno korisnom. Poboljsava funkciju mozga svojim sastojcima osvežavajući ga u jednom trenutku. Tada bi se reklo da mozak može funkcionisati na malo višem nivou i na taj način bi bio uspešniji tokom suprostavljanja stresu.

Med ima povoljne uticaje, jer snabdeva mozak potrebnim izvorom energije lako svarljivim šećerima i vitaminima B kompleksa. Ovako stimulisan mozak će uticati na povećanje koncentracije serotonina koji ima antistresno dejstvo.

Fizička aktivnost pomaže u oslobađanju energije koja se javlja tokom stresa, a koja je na neki način proizvedena pod uticajem mozga i preneta u telo. Ta energija se npr. odražava pojačanim lupanjem srca, grčevima u stomaku, dijarejom (npr. kod treme) ili grčevima u mišićima sa ciljem potrošnje viška, naglo proizvedene energije. Takav način potrošnje je nepoželjan, nefiziološki. Zato svaka fizička aktivnost koja dovede  do znojenja ima snažno antistresno dejstvo. Fizičkom aktivnošću se na fiziološki način potroši ta energetska bomba koja je stvorena tokom stresa posle čega osoba bude staloženija i smirena. Fizičkom aktivnošću se povećava sinteza endorfina – hormona zadovoljstva, blaženstva. Endorfin ima stimulativno dejstvo na imuni sistem, širi krvne sudove i utiče na povoljan rad srca, što omogućava bolju zaštitu tkiva i njegovim boljim snabdevanjem kiseonikom i hranljivim materijama, čime je mozak, kao prvi, najviše podpomognut. Ovaj hormon utiče na uklanjanje bola i smanjenje bolne senzacije (osećajnosti na bol).

Disanje, jer mnogi doktori i psihoterapeuti primenjuju tu vežbu i tvrde da ima antistresno dejstvo. Tzv. dijafragmalno disanje tokom kog se udiše velika količina vazduha, čime se aktiviraju rebarni mišići uz dijafragmin rad, tako da veći broj alveola primi kiseonik i prenese ga u krv. To sve deluje smirujuće i antistresno. Tokom dijafragmalnog disanja udisaj traje 4 sekunde, zadržavanje vazduha u plućima 4, a izdisaj treba da broji 6 sekundi.

San. Izuzetno je važno da se iskoristi vreme tokom noći kao period u kojem ćemo odmoriti telo tokom sna. Jako dobar uticaj jeste i odmor u popodnevnim časovima u vidu sna.  Ako čovek nije naspavan i nije odmoran time je stvorio idealne uslove za razvoj stresa.

Farmakološka podrška: Kada su lekovi neophodni?

U stresnom stanju neminovno je prisutna nervoza ili depresija. Naravno, izbor je na pojedincima. Oni koji su više skloni upotrebi lekova mogu se predati dejstvu antidepresivnih lekova u koja spadaju:

• triciklični antidepresivi – amitriptilin, klomipramin, despiramin,  koji inhibišu preuzimanje kateholamina (noradrenalina i serotonina) koji ovde imaju ulogu nervnih provodnika,  tako da se te supstance duže zadržavaju u receptorima i na taj način im se produžava njihovo blagotvorno dejstvo.  Oni ne smeju da se daju kod osoba koje imaju srčane probleme ili pate od nekih bolesti jetre i hipertireoidizma. Nije ih dobro uzimati u kombinaciji sa drugim lekovima koji deluju na CNS,
• selektivni inhibitori monoaminooksidaze – selegilin je glavni predstavnik iz ove grupe. Oni inhibišu enzim monoaminooksidazu (MAO) koja razgrađuje katehoamine i serotonin, na taj način dolazi do većeg nakupljanja ovih jedinjenja sa povoljnim učinkom na CNS,
• selektivni inhibitori preuzimanja serotonina – glavni predstavnik fluoksetin. Jako efikasna supstanca u lečenju depresije kao i drugih emocionalnih poremećaja. On slično prethodnoj grupi lekova, inhibiše preuzimanje serotonina omogućavajući mu zadržavanje i duže dejstvo u CNS-u.

Neki sedativi (lekovi koji prouzrokuju umirenje) su često u upotrebi, poput: benzodiazepina u koje spadaju  bromazepam, klonazepam, diazepam, lorazepam i drugi. Ovi lekovi prouzrokuju sedaciju, hipnotički efekat, san, anksiolitički efekat (smiruje osobe koje su u stanju uznemirenosti i histerije, otklanjaju strah), antikonvulzivni efekat (umiruju grčeve) i utiču na relaksaciju skeletne muskulature. Benzodiazepini olakšavaju i potenciraju inhibitorni efekat koju poseduje gama-amino-buterna kiselina (GABA) na svim nivoima centralnog nervnog sistema. GABA je glavni inibitorni neurotransmiter u centralnom nervnom sistemu. Ovi lekovi se vezuju za receptore za koje se inače vezuje GABA i izazivaju jaču depresiju CNS-a. Ove lekove treba primenjivati strogo u terapijskim dozama i u dogovoru sa izabranim lekarom.

Ključna poruka: Stres ne mora da bude “tihi ubica”

Stres je danas normalna pojava. To je bolest modernog doba. Svako u svakom trenutku može biti izložen nekoj vrsti stresa. Za nas je najvažnije znati izboriti se sa njim i to na prirodan način, kao što je opisano u tekstu. Potražite pomoć partnera, porodice, prijatelja. Tek onda kada to nije moguće, obratite se psihijatru, jer je apsolutno normalno ići i kod lekara ove grane medicine i dobiti odgovarajuću terapiju, koja će vam pomoći u borbi protiv ovog ”tihog ubice”, ali ne zaboravite da ključnu ulogu u ovoj borbi igrate Vi.