Goveđe meso spada u grupu najzdravijeg i najkvalitetnijeg mesa koje se može kupiti. Dakle, hranjiva je svaka namirnica, bar zbog nečeg korisnog što u sebi sadrži, ali da li je zdravo ni malo ne zavisi od nutritivnog sastava, već od prisustva materija kojima tu nije mesto, a to ćemo sada malo bolje objasniti.

Meso goveda možemo podeliti u tri kategorije:

1. Teletina – meso dobijeno klanjem teladi starosti 3 nedelje do 6 meseci,

2. Junetina – meso dobijeno klanjem junadi – nekastriranih muških grla starosti 6 do 18 meseci i junica (ženskih grla) i kastriranih muških grla starosti 6 do 30 meseci,

3. Govedina – meso dobijeno klanjem ženskih i kastriranih muških grla (volova) starijih od 30 meseci i bikova starijih od 18 meseci.

Nutritivni sastav na 100 g mesa:

1. Teletina – 21,3 g proteina, 0 g ugljenih hidrata, 3,1 g masti, 115 kcal,

2. Junetina – 21 g proteina, 0 g ugljenih hidrata, 7 g masti, 149 kcal,

3. Govedina – 19 g proteina, 0 g ugljenih hidrata, 4 g masti, 131,2 kcal.

Ono što se posebno treba istaći je da meso goveda sadrži oko 2,6 mg gvožda.

Kompletan nutritivni sastav se može naći svuda na internetu.

Ukratko ćemo objasniti sam proces uzgoja teladi.

Nakon dolaska na svet telad se hrane majčinim mlekom, mada u novije vreme se majčino mleko zamenjuje mlekom u prahu i kako tele odrasta polako se uvodi seno i koncentrat. Za sada nije dokazano da je mleko u prahu loše i da će preko mesa goveda ispoljiti štetne efekte na organizam čoveka, ali i ne bi ni trebalo da bude loše. Seno se dobija sa livada koje se uglavnom ne tretiraju  otrovima, sem baš manjeg dela livade gde ima korova, ali i tu karenca bude ispoštovana, jer životinje neće ni jesti tako prskano seno. Pored toga se eventualno može koristiti i prihrana trave na livadi veštačkim đubrivima, mada ni ovde nema opasnog štetnog efekta zbog koga bismo trebali dramiti.

Kada govorimo o koncentratu, ove smeše se prave od biljaka i proizvoda biljaka koje se normalno prskaju zbog prevencije bolesti, ali uz poštovanje karence, tako da možemo reći da ni tu nema neke opasnosti po zdravlje ljudi.

Ono što je najveći problem jeste upotreba lekova. Tu se koriste antibiotici, dok hormoni nisu u upotrebi kod goveda u Srbiji, za razliku od Sjedinjenih Američkih Država gde je upotreba hormona legalna, zato su Amerikanci zadrigli i rumeni. Opasnost  je i hormonski tretirano meso goveda koje se uvozi iz Argentine i Brazila, gde je upotreba hormona neizostavan proces uzgoja goveda. Takođe tu su i uvozi goveđeg mesa i iz zemalja Evropske Unije, kao što je Nemačka, kome je prošao rok. Postavlja se pitanje ko kontoliše uvoz mesa i da li veterinarske inspekcije kontrolišu i kako kontrolišu takvo meso, a znamo da ga uvoze isključivo giganti mesne industrije i plaćaju 1 evro po kilogramu zamrznutog mesa, koje je često starije i od 10 godina, dok je cena kod nas trenutno oko 3 evra po kilogramu žive vage i to veoma boljeg kvaliteta, što mnogo govori o kakvom se uvoznom smeću radi.

Najveći problem naše države je taj što se pre svega lekovi prodaju na crno. Neki farmeri bez adekvatnog obrazovanja i dozvole kupuju takve lekove, još se oni dovoze na kućnu adresu za mnogo jeftiniju cenu, a onda ih isti ti farmeri sami primenjuju bez znanja o tome šta leče i čime leče. Važno je samo da li daju 3 ili 4 leka i bez i malo razumevanja šta sa čime može da se kombinuje. Najbitnije je da se primeni što veća doza, jer je propisana doza slaba, lekovi su slabi, ali da barem primene udarnu dozu kao što bi i trebalo prvi put, oni daju i po 3 puta veću dozu.

Kada je ispoštovana karenca nije problem, ali šta kada životinja koja je primila antibiotike u enormno velikim količinama, jer terapija traje i po nekoliko dana, ugine. Po zakonu i zdravom razumu takva životinja se neškodljivo uklanja, odnosno, trebalo bi da ide u kafileriju, jedna se nalazi u Ćupriji, ali sada sledi drugi problem gde velika krivica ide na teret države, a to je visoka cena transporta i neškodljivog uklanjanja koju plaća vlasnik životinje. Ovo se mora imati na umu, jer telad nikako nisu jeftina, stočna hrana nije jeftina, subvencije po grlu nisu nikako visoke, dok je cena odraslih grla nezadovoljavajuća u odnosu na ulaganja u toku tova (uzgoja teladi i junadi), pogotovo ako to ide u izvoz za Crnu Goru ili Albaniju, a koju često obori uvoz govedine iz gore pomenutih zemalja. Međutim, uginula jedinka ide direktno u klanicu i to legalno, vodi se kao legalna prodaja ili na crno, gde se ušne marke skidaju i svi papiri se koriste za drugu životinju, jer ko može tek tako dokazati da to nije ta ista jedinka. Ovakvo meso puno antibiotika se može naću u mesu u komadima, ali i u drugim mesnim prerađavinama, kao što su kobasice, u slobodnoj prodaji, u mnogim mesarama širom Srbije. Šta još pojedine klanice rade? Melju sve, papke, rogove, sve kosti, imaju jaku mašinu koja može i debele kosti da samelje, tako da bukvalno svaka štetna materija koja se nalazi u organizmu životinje, a zna se da se sve one talože u masnom tkivu – loju i kostima, nađu i u mesnim prerađevinama, jer im je glavni cilj isključivo zarada.

Ozbiljan problem je i taj što ovakve leševe mogu da koriste i neki vlasnici pastrmskih ribnjaka za ishranu pastrmki. Mnogi opet navode kako je riba zdrava. Možda divlja, ali ovakva nikako.

Moramo navesti i to da su neki farmeri, sa druge strane, primorani da prodaju leševe životinja, kako bi bar neki sitan novac izvukli iz svega toga, a da ne budu na čistom gubitku. Ovo svakako nije opravdanje, ali se opet vraćamo na samu državu i osiguranja koja i nisu baš adekvatno povoljna uz ispunjavanje racionalnih uslova vezanih za ovakve slučajeve kada je reč o nadoknadi štete.

Ovde su veliki problem i pojediini veterinari i veterinarski tehničari koji takođe podržavaju, dozvoljavaju, čak i slušaju farmere šta oni kao stručna lica, treba da rade. Mnogo je i stručnih lica koja su umešana u lanac trgovine veterinarskim lekovima na crno.

Kupac ni ne zna šta kupuje u mesari, a mnogi, kada je reč o govedini, misle da jedu zdravo. Ovakvo meso ostavlja velike posledice po zdravlje, naročito kod dece i to baš zbog subdoziranja, odnosno, unošenja doze leka koja je niža u odnosu na terapijsku dozu. Ukoliko kasnije dodje do oboljenja kod deteta koje je konzumiralo ovakvo meso i pritom se primeni antibiotska terapija,  ona često neće biti efikasna, baš zbog ovih stvari, a mi kažemo da, ako se ovako nastavi, će doći vreme kada ni jedan atibiotik neće delovati na poznate bakterije, što će dovesti do mnogobrojnih smrtnih ishoda.

Neke klanice otkupljuju i leševe životinja za manji novac, toza njih znači idealna zarada. Uglavnom su to pojedine male lokalne klanice. Ovakve životinje često nisu dobro iskrvarile, zbog čega idu u dalju preradu, ali to neće biti opasno po zdravlje, sem ako nisu pre uginuća na bilo koji način tretirane lekovima.

Ima puno trovača u Srbiji, a za neke za koje se misli da su najbolji su zapravo čak i najgori. Ali šta tu radi inspekcija? Donekle, pojedinci rade svoj posao i to koliko i kako smeju i koliko i kako žele, jer dubok džep rešava sve, što bi se reklo “Para vrti gde burgija neće”, a tu su naravno i velike veze u mnogim institucijama. NAravno i ovde ima izuzetaka koji se bore sa ovakvim stvarima, ali koliko je to u njihovoj moći, jer ne kaže se džaba “Ma koliko bio jak, ima neko jači”.

Ako jedan mali farmer, sitna riba, može da mulja koliko hoće, zamislite šta li tek onda mogu da rade bogataške mesne industrije. Logično je.

Šta tu može da uradi običan čovek? Proveriti, ako je to moguće, gde jedan market ili mesara nabavljaju meso i kakvo je to meso, mada se i te stvari mogu saznati uz malo truda. Zatim, kupovati meso starijih grla. Zašto? Mlađa grla, kao što su telad, oboljevaju najčešće od pneumonije (zapaljenja pluća), zbog čega se i najviše leče i uginjavaju. Starija grla, govorimo o junadima  starosti više od 6 meseci, imaju jači imunitet, pa retko mogu i da obole, što znači da se retko i mogu lečiti. Ni ovde ne treba preterivati, jer je staro meso slabijeg kvaliteta. Stoga, možemo reći da je najbolje kupovati meso jedinki starosti oko 12 meseci poreklom iz Srbije i to u komadu, ostale mesne prerađevine uz veliki oprez, jer je to najbliže zdravom i ujedno najkvalitetnije što se može naći na tržištu, a verujte ima i mnogo lošijeg mesa koje se može kupiti u mesarama za koje se misli da je veoma zdravo. Zapamtite, u ovakvoj trgovini cena ne diktira kvalitet, već ime diktira cenu, a da pritom kvalitet bude što lošiji kako bi se što više zaradilo.

Naravno, najbolje je kada sami uzgajamo životinje za sopstvene potrebe, jer smo onda u potpunosti upoznati sa celim procesom ishrane i eventualne terapije. Nemaju svi uslove za ovako nešto, tu veoma prednjače stanovnici sela. Sigurno je da svako ima nekoga na selu, pa se može potruditi da kupi direktno od prve ruke nešto zaista zdravije, a ovde mislimo apsolutno na sve što se uzgaja kod nas u Srbiji.

Još jedan primer da domaće ne mora da bude i zdravo, ali u svakom slučaju je bolje nego uvozno. Ovo je samo još jedna u moru zabluda, ali ćemo se truditi da detaljno objasnimo šta nam se sve servira i šta da gledamo prilikom kupovine. Kao što smo već naveli, ne može se mnogo birati, ali se može probrati.